МЕЗИМАЦ
Као син јединац, одрастао сам као размажени миљеник својих родитеља, целе фамилије и разног другог света, којег је наша кућа стално била пуна, због тога што су долазили из интереса и користи од нас. Мој отац који је био један од политичких моћника из самог државног врха, на све стране помагао је и чинио разноразне услуге, онима који су га молили за њих а којих се временом накупио стварно велик број. Као свог драгог мезимца, родитељи су увек строго пазили ме да будем однегован најбоље што је могуће, трудили се да ми обезбеде све до птичијег млека. Због мојих родитеља и сви остали су увек удовољавајући ми, са мном поступали боље него са својим дететом, јер су преко љубави према њиховом сину, на најбољи могући начин могли показати колико воле и поштују њих саме. Ја сам био син наследник, преко кога су желели ставити до знања како наводно њихово пријатељство није на кратко време, него да имају намеру да оно постане традиција и потраје генерацијама. Природно, отац и мајка су ме нездраво обожавали својом родитељском љубављу али су ови утркивали се да их претекну, говорећи како у мени виде изузетно дете, какво се више не рађа (то ласкање им је био опробан начин како да најјефетиније прођу када се додворавају). Због њих постао сам: златно дете, најдраже дете, мило и нежно, много паметно и на крају НАЈЛЕПШЕ ДЕТЕ НА СВЕТУ. Тако сам што се одраслих тиче био добро заштићен и ушушкан под њиховом сталном пажњом, да се нисам имао на шта пожалити. Али код дечијег света није било тако, тај свет није увек само наивно невин, како га најчешће одрасли људи виде, деца знају да буду итекако искрено груба и немилосрдана према онима који им се не допадају. Напољу, деца су ми одмах ставила до знања да сам размажен и уображен, да им се не свиђа ни то како изгледам и тако ми дала први наговештај да ме одрасли држе у заблуди. Она нису волела да ме приме у своје друштво, није их занимало чији сам син, ни зашто би требало да сам важан због некаквих ствари заснованих на поретку међу одраслим људима. Због тога, трчао сам онима који ме обожавају, најчешће мајци, да се пожалим на ружно опхођење које безобразници испољавају према њеном мезимцу. -Мама деца не желе да се играју са мном, стално ме изостављају из њихове игре. -Не треба ни да се дружиш са њима, не треба да имаш ишта са том децом, рођеном од стране простог уличног света - саветовала би ме она. -Она ми кажу да сам уображен и да им се уопште не допадам. -То су све ко зна чија копилад, која би требало строго преваспитати - презирљиво је осуђивала децу коју никад није ни видела. -Шта им толико смета код мене, зашто ме не воле? -Љубоморни су и завидни, ти си дете великог човека а они су деца глупака и простака. Зато ти није место међу њима уверавала ме свом снагом. Тако сам све до школе избегавао дечије друштво као непожељно и држао се углавном само друштва одраслих које ме оберучке грлило. У школи, учитељица је знала ко је мој отац, због тога ме је у свему фаворизовала и при томе настојала да приволи осталу децу да ме уважавају као ученика важнијег од свих њих. Такође је и врло строго кажњавала ону децу на коју бих се потужио да ме малтретирају а ја сам јој се обраћао због најмањих ситница, које ни издалека нису личиле на малтретирање. И тако је ситуација стално држана под контролом, угађано ми је највише што се може, ако изузмем једну девојчицу, која се звала Катарина. Та мала, танка, плавоока девојчица становало је поред нас и уместо да постане моја најбоља другарица била ми је најболнија рана. Од њених увредљивих речи нисам никако успевао да се заштитим. Она је за мене имала хиљаду погрдних речи и атрибута, које је као из рукава сипала по мени. -Ружан си као лопов, одвратан си, надувен, страшило, пацове, гаде - осипала би по мени из свога најјачег арсенала ружних речи. Те речи су ме јако болеле јер ја сам према њој осећао другачије, она је била јако симпатична девојчица са којом сам желео да се дружим сваког дана. Јà, који сам природно први требао да избегавам њену незгодну нарав, све више сам пријањао за њено друштво колико год да ме је одбацивала. Тобоже јурећи је зато што ме назива смрдљивом бубашвабом, био сам срећан што ме изазива да могу јурити за њом. Осећао сам тада да то нису баш чиста посла, мада још несвесно, налазио сам се у стању заљубљености. Био сам у тим годинама заљубљен први пут, онда када не знаш ни шта је то љубав али у себи првим инстиктима осећаш неку неодољиву привлачност. Узалуд су њени родитељи и батинама кажњавали њено неваспитање и дрскост, сваког пута када би је спазили како се ружно понаша према сину њихових угледних комшија. Пркос те девојчице као да је са сваким батинама још више се појачавао и тиме се показивала несаломивост њене инаџијске природе. Таква је на жалост остала и кад је одрасла, све до дана када је удавши се отишла из комшилука, јасно ми показавши да се неке ствари у животу не могу имати ко год да си. У школи сам био одмакао у старије разреде, где више није било учитељице да ме пази и држи као кап воде на свом длану. До тада већ сам и сàм био пронашао добре начине да будем први у разреду и пред осталом децом. Скупе стварчице које сам добијао на поклон, као фудбалске лопте, џепне видео игрице и слично, које су стизале ми из иностранства јер се код нас нису ни могле купити, изазивале су њихово највеће дивљење а мене увек чиниле главним. Када је, на пример, наш разред требало да иде негде на екскурзију, у њему се задеси неки сиромашан ученик који не може да уплати за себе. Мене наравно није било брига за њега, шта ће нам на екскурзији неки такав јадник који нема паре, боље ће бити да не иде са нама. Али када се појави предлог других ученика да би било лепо да сви заједно сакупимо новац за њега, онда ускочим ја (наравно преко оца) са целом уплатом која је потребна и тако опет постанем главни даса. У средњој школи служио сам се другачијим методама које су ме чиниле главним ,,фрајером“. Најчешће сам бескрајно малтретирао професоре и директора школе који ми нису смелиништа. Намерно сам кршио све могуће забране само да бих забављао целу школу: уводио сам пса унутра, палио цигарету на часовима, спрејом шарао по унутрашњим зидовима школе, улазио у собу са признањима (у којој су чуване награде које су претходних година освајали ученици на разним такмичењима) и тамо преправљао своје име уместо њихових. Могао сам све што нико други није смео и увек сам остајао недодирљив за кажњавање. Али касније, ни школа није више могла остати једино место, где сам пред друштвом могао исказивати своје јединствене могућности. Већ су изласци били постали најважнија ствар у тинејџерским животима, па се требало и на том пољу истаћи као први. Вероватно је свако слушао приче о клинцима млађим од осамнаест година, који без возачеке дозволе украду очев аутомобил да би се са друштвом возили по граду. Ја нисам био такав, ја сам лепо узимао кола са знањем родитеља и ишао са њима куда хоћу. Ни патроле саобраћајне полиције које су ме заустављале нису могле створити ми озбиљан проблем, они су се увек покоревали својим надређеним када им ови одозго објасне да не треба да заустављају фине момке чији очеви воде бригу о добру државе. Ни два, три судара, што сам их несрећним случајем имао , ни слупана кола, никад нису смела бити препрека да син мезимац буде срећан када негде изађе са својим друштвом, у којем је наравно увек први. Након завршетка средње школе, из чисте досаде уписао сам филозофски фалултет (погађате како сам то успео) без икакве намере да га некада завршим, него само да бих имао неко покриће за то што сам желео да наставим са трошењем и проводима, сада са студентима, по свим могућим местима. Урадио сам то јер имао сам и озбиљан проблем са животним опредељењем које је већ требало да имам, док се мени ни издалека није указивало ни каква је сама сврха мог живота а камоли некаква корисност коју свет може од мене да има. Онда су дошле деведесте које су потпуно изокренуле ствари у земљи, доле је постало горе а горе је пало доле, да се ништа више није могло препознати. Земља погођена несрећом је почела да се распада а са њом су били упропашћени животи милиона људи међу којима је била и наша породица. Сва моћ и углед мог оца су преко ноћи нестали, срушили се као политички систем којем је он припадао. Након година проведених у самом врху власти, постао је нико и ништа, остао без посла и дошао да седи у кући где га нико није посећивао. То је био страшан ударац за њега који није преживео. Не могавши да се помири са тим, касније је напросто прецркао. У почетку, ја сам најпре одбијао да прихватим новонасталу ситуацију као стварност, желео сам да она прође као ружан сан, док се за неко време, све не поврати на старо и стога сам понашао се као да ништа се није догођало. Био сам спреман чекати годинама ако буде потребно, само да се стара добра времена поново врате. Али очева смрт грубо ме је продрмала и натерала да се силом разбудим у кошмару какав ни сањати нисам могао. Сама његова смрт није ме тешко погађала, због тога што га више нема, најтеже било ми је да прихватим то да је слом наше породичне моћи заувек свршена ствар. Још горе од тога, заједно са мајком нашао сам се у гомили тешких проблема око преживљавања. Најпре смо морали продати аутомобил, за њим викендицу на мору и чамац, па парче земље за градњу у коју је отац некада улагао и тако све док на крају нисмо остали без ичега за продају. Око нас није било никога спремног да нам помогне, узврати нешто од онога што је отац некада чинио за друге. Морао сам да потражим неки посао, ја који никада ништа нисам радио, нити сам умео било шта радити. У време тешке кризе, незапослених људи било је премного а посла нигде на видику. Где год бих отишао наилазио сам на затворена врата, одбацивали су ме пре него и што би саслушали зашто сам дошао.То је била најбесмисленија потрага за послом икада виђена, јер да се он негде и појавио, без радне навике не бих на њему издржао ни три цела дана, под условом да ме пре тога не отерају. Моја невоља била је чак и у томе да нисам умео са људима водити најобичнији пристојан разговор, био сам навикао да се са висине прилично неваспитано обраћам другима. Због моје неспособности да зарађујем, једини извор прихода постала нам је мајчина пензија коју је велика инфлација изједала и чинила смешно малом. Живети само од ње, значило је битисати у тешком сиромаштву. То је била страшна казна на коју смо нас двоје били осуђени. Али људи су ми постали највеће разочарење, није било ниједног човека да се нађе за утеху, који би могао да нас разуме и можда пожали, појављивали су се само неки који су говорили да смо добили оно што заслужујемо и да је тако праведно. До тада нисам ни слутио, да би некад могло толико да ми стане до људског разумевања и подршке, као што је одједном та жеља постала толико јака да сам због ње падао у депресију. Како девојкама ни раније нисам био привлачан, сада као сиромашан нисам имао баш никаквих шанси код њих, што ме је посебно чинило очајним. У наступима нервозе и великог незадовољства самим собом, нисам се суздржавао ни да нападам на мајку која је и сама била утучена и у кукавном стању. Она и ја имали смо само једно друго али то ме није заустављало да искаљујем бес на њој коју сам једино имао. Ја њен мезимац, говорио сам јој да је у свему њена највећа кривица зато што ме родила ружног и одбојног. -Због тога ме сви заобилазе, чак ни дроље неће да буду са мном. Највеће дрољетине ме избегавју, да ли ме ти схваташ како ми је? Ружноћу си ми подарила да наследим као твој животни поклон. Она се бранила говорећи да сам очевом лозом наследио свој изглед, да личим на његове рођаке, који су већином тако дрски и безобзирни као ја који је безочно оптужујем. -Зашто сте ме целог живота лагали? Хвалећи ме усадили ми погрешна уверења и обасипали заблудама да нечему вредим, да ме људи могу волети као да сам неко симпатично биће. Знаш ли колико би ми живот био лакши само да си ме родила бар мало лепшим? Све до смрти трпела је такве моје нападе и оптужбе у којима је једина њена кривица била само због тога што ми је мајка, једина коју је болела моја патњу а ја знајући за то, нисам је штедео. У депресији и безизлазном положају почео сам да добијам нервне сломове, помоћ лекара постала ми је неопходна да не бих потпуно скренуо са памети или извршио самоубиство. Доктор неуропсихијатар говорио ми је да ми он сам не може помоћи, да морам пронаћи излаз из депресије, тако што ћу приуштити себи неку преокупацију од животних радости. Какву животну радост сам могао да имам, када је свака нада за бољим била отписана? Kако сам могао да пронађем нешто што ће ме учинити срећним када једва имам шта да једем? Он је на то слегнуо раменима и сваки пут прописивао ми таблете за добро расположење. Упозоравао ме да се пазим како их узимам јер сам био превише млад. Ти антидепресиви постали су мој рај, опуштали су ме и чинили добро расположеним ма колико да је око мене све било црно. Имао сам их пуне џепове и пио их са уживањем, да бих светом корачао као нов човек који је неосетљив за разочарења. Лекови су добро радили свој посао али у једном случају нису помагали: онда када бих се заљубљивао били би бескорисни. Од њих је бивало ми чак и горе, жудања би ми постајала прејака а како се сваки пут радило о неузвраћеној љубави мој бол је био несношљив. Поново бих био јако несрећан, поново проклињао судбину, зашто нисам рођен лепши да ме девојке не одбијају и да ми љубав не затвара врата. Стечена љубав је могла постати ми она животна радост о којој је доктор говорио, да ми је потребна за излечње а од ње није било ништа на видику. И опет сам бес искаљивао на мајци, на њој ми је било најлакше, нападао сам на њу без милости, не остављајући је на миру ни у данима када јој није било добро, када је срце гушило . Она није имала чиме да се одбрани а то ме је још више изазивало да је нападам, иако сам јако добро знао да тако чиним тежак грех. Онда после пар година уживања у трошењу лекова, они су напросто престали да раде, умало се нисам отровао од превелике дозе коју сам пио да би њихово дејство било исто као на почетку. Морао сам лежати у болници да бих излечио зависност од антидепресива и пакла који настао онда када су они престали да делују. По изласку из болнице морао сам наставити живети свој суморни живот, који је без лекова био још тежи. Упркос најозбиљним покушајима, са њиховим узимањем никада нисам потпуно раскрстио. И даље сам их трошио, само од тада мање и опрезније него пре, првенствено зато што њихова моћ више није била иста као раније. У стању којем сам био, стално је постојала готова спремност да пређем на праве наркотике, само да они нису били прескупи за моје сиротињске стандарде. Након тога уследила је мајчина смрт која ми је била нови тежак ударац, најтежи у животу. Мада се због мојих грубих и бесрамних напада на њу то никада не би очекивало, ипак је њена смрт била оно што ми је најтеже пало. Више није било ни пензије коју је она дотад примала, морао сам по сваку цену наћи некакво запослење како бих преживео. Морао сам коначно суочити се са радом који сам до тада избегавао, пристати на све ропске услове које он носи са собом. Пролазио сам кроз вртоглави пакао мењања послова, најгорих тешких и мученичких послова, које сам радио од данас до сутра, за бедне паре. Жуљевите руке, зној и несносна понижавања од стране послодаваца и надређених, постали су уобичајени свакодневни описи моје суморне и бедне слике. Ти такозвани „шефови“ као да су намерно трудили се да одузимају ми достојанство човека. Због њих и прилика у којима сам живео, све мање сам осећао се као људско биће. Једанпут догодило ми се да сам добио бедан комплимент: један мали Ром дете, дете које је просило на улици рекло ми је да му се допада мајица на мени. Била је то плава мајица са напред нацртаним орлом раширених крила. Иако је комплименат добила мајица а не ја, био сам дирнут до суза што из уста тог детета, прве туђе особе,чујем да је нешто на мени лепо. Тај тернутак симболично сам запамтио као најироничнији степен јадности у свом бесмисленом животу. Идући из године у годину, тајно сам надао се да ће можда у једној од толиких њих које пролазе, напокон десити се да се појави нека девојка која ће ми поклонити пажњу и хтети да буде уз мене.То надање било је узалудно јер чекање није донело ништа. И даље сам био убеђен да је једино лепота могла ме спасити, да сам родио се нешто лепши, сигурно не бих прошао оволико лоше. У пажљивом и детаљном резимирању свога живота од најмлађих дана, нисам имао никакву другу идеју шта би најбоље могло помоћи ми да бих постао срећна особа, осим личне лепоте. А она ми, проклета, није била подарена, што је значило да сам био унапред изгубљен. Једном приликом мој неуропсихијатар који ме до тада безуспешно лечио, предложио ми је да почнем ићи у цркву. -Покушај да повратиш наду тако што ћеш се молити и веровати у спасење, дан када ће ти се живот преокренути ка бољем. Од свешетеника, можеш да чујеш, много корисних наука о спасењу, можда ти се допадну. Ако се будеш предано трудио, давао све од себе да се твоје биће преобрази у веру, то можда може да ти помогне. И ја одлазим у цркву и могу ти рећи да у томе има много чега корисног.
Иако нисам веровао у бога, послушао сам његов савет и почео недељом и већим празницима одлазити на црквене службе. Тако сам постао прави верник, научио сам све о црквеним канонима, обредима и литургијама, научио све молитве и постио све постове. Редовно сам се молио али потпуно другачије него што то раде други људи. Ја сам пред олтаром, иконама и фрескама обраћао се богу са искреним и поштеним предлогом. Говорио сам: боже помози ми тако што ћеш једном окончати моје патње, или ми дај мало среће у животу или једном заврши са мном и овим бесмислом. Нудим ти твој дар живота назад као једино што имам а само ти знаш да мислим то најискреније, ти јасно можеш да видиш да се не бих предомислио ако одлучиш да не треба да постојим“. Тако сам се са својом фер понудом, молио му сваког пута, тражио сам помоћ за себе али сам и нешто нудио. Време је пролазило а никаквих божијих знакова није било... Ни данас не знам да ли ,,Он“ сигурно постоји или је у питању била чиста игра случаја али касније се заиста догодило чудо због којег још увек одлазим у цркву. Сусрео сам и доживео праву животну љубав . Била је то Катарина, мала, танка, плавоока Катарина из мога детињства, она која ме није подносила ни као друга за игру, која ме увек чашћавала са милион увредљивих имена. Од када је после удаје отишла из мог комшилука, нисам је ни виђао ни слушао ништа о њој, нисам ни размишљао где би могла бити а она је цело време била у близини, само мало заклоњена од мене у нашем великом граду. Она је као и ја проживела свашта, од кратких успона до потпуних животнох сломова у тешким временима која су упропастила јој пут ка срећи. Била је једном удата па се развела, била је тако лепа и храбра па више није, била је пркосан борац па је поражена и на крају остала разочарана и усамљена. Ни њена срећа и душевно стање нису били много бољи од мог. Када смо се после дугог времена поново срели, она ме је упитала: -Чула сам од људи да си свашта прошао. Да ли још увек пролазиш кроз тешке муке. Шта се то дешава са тобом и твојим животом? Зачудило ме, да је она негде већ претходно слушала и знала о мени колика сам пропаст постао. -Не питај ме, на овоме свету не постоји раме на коме бих се могао пожалити и испричати сву своју патњу! Допао јој се такав одговор, неочекивано искрено је открила да се и она слично осећа. -Ја често одлазим у цркву, па ми онда буде лакше - рекла је она. Ето тако је уз помоћ цркве, која нам је била заједничка утеха, покренула се наша љубавна прича. Ја сам је волео још од малих ногу, јер се нисам могао сетити ниједног тренутка у животу у коме према њој нисам осећао ништа. Чак и онда када сам је заборављао у мени је постојао потиснут осећај који је и даље волео. И она је мене заволела као губитника којег је потпуно схватала, имала је довољно времена да чује муке моје душе са којима је саосећала. Али ја и даље нисам веровао да ће она хтети целога живота остати са мном, све док се нисмо венчали. Тада је она постала моје Ускрснуће, животна радост која ми је била потребна, да се коначно излечим од депресије и повратим веру у живот. Тврдим, да се нико на свету не може волети толико снажно, као што се воле двоје рањених и отписаних када се споје заједно. Заједно били смо толико срећни да смо могли преживети и у пуно тежим временима него што су она тада била. После венчања отпочели смо са подизањем од нуле и изградњом услова за своју лепшу будућност. Катарина је јако вредна и паметна, она је била и образована и много је знала а при томе, имала је своје пословне идеје које је желела да спроведе у дело. Ипак, напустити сталан посао и кренути у неизвесност слободног предузетника за њу је био изазов страха. Њено самопоуздање до тада је било уништено, веровала је да је невоље никада неће хтети заобићи. Тада сам ја помогао јој охрабрити је да се плаши. Ја који сам годинама живео од данас до сутра, који нисам познавао ништа друго осим неизвесности, који сам живео јако сиромашно али опет преживљавао. Поверовала ми је и коначно направила тај почетнички корак. Ја сам био уз њу да помажем у свему где је требало, јер то су напорни послови са пуно обавеза и још временски јако захтевни. Овог пута рад ми није тешко падао, био сам срећан да могу бити користан за нашу ствар и био спреман да радим даноноћно. На крају успели смо да, поштеном зарадом, дођемо до потребног нам новаца, лепо да се скућимо и са својом фирмом створимо много лепих перспектива. Данас иако сам ликом онај бивши, ниучему више нисам исти са самим собом. Остао сам у истој љуштури као оклопу из кога не могу побећи али сам много се променио, много научио и тако бољи постао. Постао сам онај који се окреће слабијима, покушава помоћи макар лепим и утешним речима, да се не осећају напуштено и усамљено. Тамо где нешто зависи од мене, где се ја питам ништа не пролази пречицом на лепе очи, не допуштам да ме нико лепотом шармира, него напротив на разумевање наилазе одбачени, невољници који су одувек морали да иду тежим путем. Данас, ја сам онај који ће одабрати да попије кафу у неком неугледном локалу, пре него оном у којем се све сија од луксуза, због тога што хоћу да оставим паре код онога који се бори за опстанак. Бакшиш остављам само скромним конобарима, никада врцкавим конобарицама које су навикле да га измамљују од гостију. Понекад када пролазим поред каквог сиромаха који продаје половне ствари, купим неку старудију, мада ми она није потребна, сажалим се над њим и хоћу да му учиним добро дело. Усвојио сам и једну мачку, коју нико није хтео јер је била запуштена и болесна и која би до сада сигурно крепала од глади али ја то нисам дозволио, него је држим да живи са нама у нашем дому. Све то што радим је и Катарини врло симпатично. И наравно, и даље редовно одлазимо у цркву. Данас други за мене имају само похвалне речи, само сам ја онај који се према себи односи критички, што је потпуно супротно од онога што сам био некада. За крај могу рећи да много сам ружног прошао, да сам мукама заслужено отплатио за своје идиотско и бесрамно понашање из младости, али то није било узалудно јер са друге стране много сам и добио.
