Unutrašnja lepota
Raca je bio mladić krupne i snažne građe tela, koju bi svaki muškarac mogao sebi poželeti ali se nikako nije moglo reći da je bio i lep. Njegovo lice nosilo je na sebi grube muške crte što ne bi bilo toliko neprivlačno da i njegova kože nije bila hrapavo odbojna kao pomorandžina kora. Ona je kod tog snažnog mladića ponekad dodatno usled kakvog uzbuđenja, ljutnje ili jakog fizičkog napora znala probiti kao krv crvenom bojom preko celog lica, sve do ušiju tako da bi se crveneo kao petlova kresta. Ta pojava je takođe na svoj način pravila odbojnost kod njegovog lika. Elem, tu nije bilo lepote i on je odavno bio potpuno svestan toga ali je sa druge strane, za utehu, znao da poseduje unutrašnju lepotu, ono što bi se moglo nazvati lepotom karaktera. Svako ko je ga poznavao lako se mogao uveriti u veličinu te drugarčine koja nikada, ni prijatelja ni bilo kojeg drugog čoveka, neće ostaviti na cedilu, pomoći će im samo ako se može, dati sve od sebe da se izvuku iz nevolje ili da se reši problem kod koga su zapeli. Kako je po prirodi bio sposoban momak, ne samo snažan već i prilično inteligentan i dovitljiv, uz sve to još i uporan da kod njega nikada nije bilo brze i lake predaje, njegova pomoć znala je da bude uvek korisna jer tamo gde on nije nekome mogao pomoći teško da bi iko drugi mogao uraditi više. Njegovi prijatelji znali su mu to zasluženo ceniti, bili su srećni što imaju baš njega za prijatelja koji je uz sve to bio zabavan i uvek dobro raspoložen u društvu. Broj njegovih prijatelja bio je zaista veliki a njihov široki krug se sa vremenom još više povećavao, zbog toga što je na sve strane činio usluge mnogom drugom svetu. Zbog toga Racu nedostatak spoljne lepote nije mnogo pogađao, zašto bi bilo tako kada poseduje unutarašnju lepotu koju je svuda odavao, koja se uz to mogla još usavršiti ako se stalno radi na njoj. On je svoju unutrašnju lepotu isprva nazivao lepotom duše ali se onda predomislio zbog toga što je to zvučalo nekako religiozno, kao da je imalo veze sa svetovnim stvarima dok je on više bio od onih osoba koje su primerenije zemaljskom svetu. Sve je počelo kada je Raca sebi našao devojku duge plave kose koja se zvala Milica. Ona jeste bila lepa, mada ništa naročito, ali opet u poređenju sa njim uspevala je da snažno zrači zbog upadljive razlike nad njegovom oskudnom lepotom. Ona je bila otvorene, vedre i vesele prirode, pored toga što se stalno smejala ,volela je puno da priča, nebitno o čemu, samo da ne ćuti i ne drži usta zatvorena. A kao izvor pričljivosti tu su uvek bile bezbrojne ženske gluposti kojih je imala nepresušno mnogo da podari Raci. U početku njemu je trebalo nešto duže vremena da joj priđe i otvori se kako mu se ona dopada jer je on kao već zaljubljen video je mnogo lepšu nego što je zaista bila. Nije se usuđivao da odmah i direktno kaže šta oseća prema njoj, jer bi ga njeno odbijanje teško ga pogodilo, nego se na razne načine dovijao da njegova želja bude primećena. Snažni momak je imao i svoju stidljivu stranu za koju se nije znalo i zbog toga najpre je prošao kroz više nervoznih i komičnih situacija dok konačno nekako nije uspeo da stavi joj do znanja kako mu se sviđa. Ali zato kada su otpočeli zajedničku vezu, Raca je bio presrećan čovek koji je pored sebe dobio sve što mu je potrebno na svetu. I Milica kada se upoznala sa pravim Racom, čitavim spektrom njegovih pozitivnih osobina, zavolela ga je svom snagom i sa istom srećom mu uzvratila ljubav. Međutim ona kao vrlo pričljiva devojka ,u kojoj se skoro ništa ne zadržava, imala je nešto slično maloj mani. Nehotično i nepažljivo sa svoje strane, imala je naviku da onda kada su zajedno ponekad ugledavši nekog lepog mladića odmah kaže: -Vidi što je lep onaj dečko ili jao što je sladak dečko! Raci je mnogo smetalo to što iz usta svoje voljene čuje komplimente na račun drugih mladića ali je u početku je odolevao da ga oni ne pogode i ne povrede kao napadi ljubomore. U sebi on je ipak bio ljubomoran, najviše zbog nje koju je toliko voleo a onda i zbog lepote koja je njemu uskraćena a kojom je priroda tako širokogrudo obdarivala druge. Ranije on nikada nije drugima zavidio na lepoti ali kada je shvatio da Milica baš obožava kada je muškarac lep, počeo je da žali što i on nije takav da bi i sa te strane imao da joj udovolji. On je mirno oćutao ne samo prvi, već i narednih puta kada bi ona rekla isto za druge lepe momke koji su se pojavljivali. Naravno zaneta privlačnošću muškaraca ona sa svoga ženskog gledišta nije stigla primetiti kako on samo na kratko zahladni kada se nađu u takvim situacijama. Zbog toga među mladim parom postojao je nezgodan prostor, uvek otvoren za nove neprijatnosti koje su izazivali slatki dečaci kada ih ona primeti. Tako je pri običnoj šetnji dešavalo se da u nekom trenutku, iz nekog pravaca ili iza nekog ugla naiđe neki savršeno lep mladić koji odmah pokvari utisak Racine kompletne sreće onda kada munjevito bude primećen od strane njegove devojčice. Raca je već nekolkiko puta pomišljao da Milici skrene pažnju na ono što mu smeta, zamoli je da prestane pred njim govoriti kako su drugi mladići lepi jer mu je to više nego smetalo. Ali ubrzo je odlučio drugačije, nije hteo to da učini jer tako ništa bitno ne bi promenio, samo bi je nevoljno ućutkao da ne govori ono što joj se dopada. Ona bi i dalje mislila isto, samo bi od tada to krila u sebi a kao iskrenoj osobi koja voli sve da podeli sa njim to bi je neprijatno iznenadilo i teško joj palo. Više od toga time bi ispao još i nepošten prema njoj. Zar njegovo negodovanje zbog lepih mladića ne bi bilo ništa drugo sem izraz ozlojađenosti i nesigurnosti u samog sebe? Zašto da umesto svojoj spoljnoj prirodi zamera drugima, treba da zamera svom izgledu sa kojim je nemoćan da se prikaže u bilo kakvoj privlačnoj varijanti. Poštenije bi bilo(kao što se uvek prema svemu odnosio poštenom merom) da samom sebi zameri, ljuti se na sebe a ne Milicu i privlačne momke zbog kojih joj oči zablistaju kada se pred njom ukažu. Umesto toga, pod nagonima očaja i ljubomore, on se sve više upirao da i on mladiće oko sebe posmatra ženskim očima, nateravao sebe da iz njihovih pozicija pokuša da uporedi ih i ocennjuje po lepoti izgleda. A tu je ne imajući jasnu predstavu o kriterijumima koje koristi ženski svet našao se u nevolji da preteruje, izgledalo mu je i da svaki prosečan mladić izgleda vrlo lepo i privlačno za ženska srca. Dovoljno je bilo da vidi nekog sa lepom kosom ili lepim osmehom pa da pomisli kako neko ima lepotu sa kojom sve može. Kada bi ugledao nekog zaista lepog mladića, poražen pokušavao je sebi da dočara koliko strašno mora da u ženskim očima izgleda razlika u njegovom odstupanju od takvog ideala lepote. U međuvremenu ne propuštajući ni jednu priliku, Milica je jednako nastavljala da ga obaveštava o lepim mladićima na vidiku, baš o svim koje je njenom oku bilo ugodno pogledati. Radovala se što ih je toliko okolo i svoju radost stalno pokazivala Raci, ne sluteći koliko strašno time ovoga maltretira. Sladak dečko,sladak dečko! -njemu se činilo da se svet sastoji samo od njih, na sve strane samo su slatki dečaci. Kao da iz vode izviru, svakog dana ih je sve više, da danas je više lepih među mladićima nego među devojkama. Kao da se celi svet odjednom prolepšava tako što muški pol dostiže savršenstvo u lepoti. A svaki od njih je opasnost, prava opasnost za njegovu ljubav, svaki bi lako mogao da preotme mu devojku koju on voli. Jedan takav će nekada da se nađe. Ne govori ona o njihovoj lepoti tek tako, podsvesno je privlači ono što nema. Počinjao je da očajava je nad samim sobom, kakva mu je korist od unutrašnje lepote koju ima, kada je ona tako nemoćna naspram lepote u spoljašnjem izgledu. Koliko samo truda i napora a pre svega koliko vremena je potrebno uložiti da se unutrašnja lepota pokaže i dokaže pred drugima jer je ona oku nevidljiva. Ona se i brzo zaboravlja a on polako postaje umoran od dokazivanja tako da će jednom doći vreme da mu ona ništa neće vredeti. Sa spoljnom lepotom je lako, ona sama sija i nije potrebno žrtvovati se i namučiti da bi se ona svima prikazala. Onom ko ima spoljnu lepotu, unutrašnja nije ni potrebna, on samo ne treba biti rđave i loše naravi, zbog čega će lepog čoveka svako smatrati dobrom dušom koju je lako voleti. To je isto kao i sa novcem, onaj ko mukotrpno godinama radi da dođe do njega, nikada ga lako i slatko ne može trošiti kao onaj koji ga dobije na lutriji. Raca koga su ljudi poznavali uvek po vedrom raspoloženju, počinjao je da tone u sve dublja i dublja razmišljanja, teške misli postale su mu svakodnevne, zbog čega je postajao sve češće ćutljiv. „Kakva je sad korist od unutrašnje lepote, danas je jednostavno takvo doba u kojem ona ne vredi, ceni se i traži samo lepota izgleda.“ -Tako ti je to -govorio je u sebi- tebi za ovaj život nije dato da imaš lepote, u sledećem možda ćeš je dobiti a do tada... do tada presvisni od jada! I stvarno mu je dolazilo da strašno zaplače, u trenu da brizne u plač i kroz suze tuži se zbog nepravde koja je na njemu počinjena. Najviše je mrzeo mladiće koje je krasila ona devojačka lepota: sa lepim licima, svežim i čistim bez čak ijedne male bubuljice ili bilo kakvog sitnog nesavršenstva na njima. Još više bi ga izluđivalo kad bi primetio na njima da se oni kao žene pažljivo neguju mažući lice kremama, stavljajući sjaj u kosu i tome slično da bi bili još lepši. ,,Oni su nemilosrdni prema onima nad kojima su svojim lepim izgledom nadmoćni, ne bi im ostavili prostora ni za utehu, da bar nekome mogu biti simpatični, nego ih prepustili večitoj patnji. Kada bi otimanjem mogli još da pojačaju svoju nadmoć u lepoti nad drugima, otimali bi je i prisvajali za sebe kao bilo šta tuđe što se može uzeti. Zbog takve vrste egoizma i narcidnosti koji krasi te lažno sjajne ljude trebalo bi da budu oštro kažnjavani, trebalo bi drugačije da se postupa sa njima!“ On bi se prvi zauzeo za kažnjavanje, on najbolje na sebi oseća posledice njihove nepravde i licemerja kojima je izložen ni kriv ni dužan. Iako je u poslednje vreme bivao raznih tmurnih i loših raspoloženja, Raca je uglavnom uspevao da pred očima drugih sačuva svoje uobičajeno optimistično držanje po kojem je bio prepoznatljiv jer nije želeo pokazivati svoju potištenost kao slabost da se ona primećuje. Oni sitni znaci njegovog unutrašnjeg jada koje nije uspevao prikriti, mogli su se primetiti da je neko slučajno bolje obratio pažnju na njega. Ali kome je danas toliko stalo do drugoga da bi stvarno obraćao mu veću pažnju . Ni Milica kao osoba sa kojom je bio najprisniji još uvek nije mogla primetiti nikakvog znaka promena u njemu jer je on u njenoj blizini zaista uvek delovao samo kao srećna osoba. Ipak osećao je kako napetost i nezadovoljstvo koje nosi u sebi stalno rastu, da će oni jednom da kulminiraju i onda se oslobode, tako što će nekim načinom vrlo otvoreno da se ispolje . Kafić ,,Oaza“ bio je mesto gde se uglavnom okupljalo društvo iz njegovog kraja, mesto gde se svakodnevno dolazilo da se malo zabavi i proćaska jer je tu svako svakoga dobro poznavao od još detinjstva. Društvo je većinom bilo muško, pilo se pivo i pričalo o sportu , o provodu i pijanstvima a najviše o devojkama iz komšiluka. Raca je shodno svome unutrašnjem neraspoloženju i nezadovoljstvu to društvo sve više posmatrao kroz merila lepote, koliko je kad prisutno onih lepih a koliko onih koji to nisu. Ne treba napominjati koliko nije voleo kada su tu bili prisutni mladići lepog lica, tada se tmurno osećao koliko god da je svim ostalima bilo ugodno da su ostajali do iza ponoćnih časova. Naročito nije voleo da iz usta tih lepotana sluša priče o devojkama, zbog toga što su one u pričama iz njihovih iskustava uvek izgledale lake i zgodne za poigravanje. Mogao je čuti i kako su pred njihovom muškom lepotom one spremene dopustiti sebi to da se ponižavaju, mole ih ili spletkare da bi zadovoljile želje svoga srca. On ih je nazivao skupom hvalisavaca i mrzeo ih je iz dna duše. Naročito se neugodno osećao kada je bio sam sa njima lepima , prepunim slasnih priča o uspesima i nadmenim očekivanjima drugih uspeha u predstojećim danima ispred njih. -Među ovom bagrom ne može se naći ni gram pravog čoveka a misle da nečemu vrede -strogo ih je osuđivao on . Među tim mladićima bio je jedan Mladen, Mlađa kako su ga svi zvali, koga je on smatrao najvećim „ hvalisavcem“. Međutim, uopšte nije bilo tačno da je taj Mlađa bio najveći hvalisavac, istina je bila samo da je on, po sudu mnogih, bio najlepši među tim mladićima (sa onim tipom savršene devojačke lepote) i da se samo ponekad umereno hvalio kada je već imao sa čime. Raca ga je naravno zbog lepote mrzeo, zbog nje je i smatrao ga najvećim hvalisavcem, kako bi dao neko opravdanje svojoj mržnji za zavisti. On sebi nije priznavao da pored mržnje postoji i zavist koju nosi u sebi. Mlađa nije baš redovno navraćao u ,,Oazu“, on je, prirodno, najviše slobodnog vremena trošio za druženje po mestima gde su devojke bile u većini kada je već bio tako omiljen među njima. U kafić je dolazio onda kada bio poželeo da se malo druži i sa muškarcima, kada mu je bilo do vrste zabave koju od ženskog sveta nije mogao dobiti uprkos svim čarima koje je mu on poklanjao. Mlađa je nekim svojim unutrašnjim čulom jasno osetio da ga Raca, bez ikakvog vidljivog razloga, zbog nečega ne simpatiše. Zbog svoje mirne prirode on nikada nije bio ni u jednom sukobu, niti je želeo da bude u lošim odnosima sa bilo kojim mladićem a pogotovu ne sa, kao bikom snažnim, Racom. Želeći da otkloni njegovo nesimpatisanje sa sebe, Mlađa je pohvalio Racinu srećnu vezu, rekavši mu da je Milica zaista lepa devojka, jednom prilikom kada ona nije bila tu. Želeo je samo da napravi kompliment, ne Milici koja po njemu i nije bila neka lepotica nego Raci, samo zato da bi ga time malo pridobio i odobrovoljio ali ovome je to samo još više zasmetalo i navelo ga da strašno omrzne Mladena. Pukom slučajnošću nekoliko dana kasnije Milica, kojoj Raca naravno nije bio preneo reči pohvale, po svojoj nezgodnoj navici rekla je za Mlađu da je vrlo sladak dečko. Raca je tad pomislio u sebi: ,,Da joj sad kažem samo sledeće reči: i on je za tebe rekao da si lepa -i već bi bila spremana da mu se presrećna baci u zagrljaj a ovaj će imati da se još i time hvali“. On joj to sigurno nije ni pomišljao reći ali počeo je da nezdravo mrzi Mlađu. Od tada bio je spreman da se još više okomi na njega. Nedugo potom desilo se jedne večeri, da je Mlađa ušao u kafić vrlo raspoložen, dobre volje za druženje bio je spreman da časti svakog ko bi poželeo da iskoristi njegovo dobro raspoloženje. Stao je pored šanka i veselo se obratio konobaru sa nekom šalom, pri tome želeći da ga i ostali čuju. Raca je sedeo za stolom koji se nalazio nedaleko od šanka, odatle je mrzovoljno gledao u Mlađu, misleći u sebi kako se ovaj samo bezobrazno razmeće, pokazuje time da se nikoga ne plaši. Mlađa je ne primećujući Racu, i dalje se trudio da ostane u centru pažnje zahvaljujući tome što je namerno lupao vesele gluposti koje samo dobro raspoloženom čoveku dolaze na pamet. Ipak sve što je govorio, bilo je daleko od toga da bi nekome moglo zasmetati ali Raca ga nije mogao više izdržati. -Nemoj da galamiš toliko!-viknu na njega. -Zašto, zar smetam ? -Smeta mi, pričaj tiše! Mada mu ništa nije bilo jasno, Mlađa osetivši neku pretnju u tome najpre poslušno zaćuta, a potom okrenuvši se konobaru i još jednom mladiću iz svoga komšiluka, koji je stajao pored šanka, tiho nastavi samo sa njima da govori kako ne bi iznova naljutio Racu. Želeo je da dobro raspoložen tako nastavi provoditi veče, bez obzira što je ono počelo sa ničim izazvanim incidentom. Pijući pivo sa ovom dvojicom, Mlađa se sada samo tiho šalio i smejao, povremeno bacivši pogled na celu prostoriju gde je pored ostalih sedeo i Raca. Međutim Raca koji je smatrao da je već ušao u nekakav sukob, neprestalno je gledao prema njemu, prateći svaki pokret veselog lica na mladiću. Smetala mu je ta radost koja ga je provocirala, sve što je ovaj sada radio, pričao i smejao se, činilo mu se da je njemu iz inata. Nema hrabrosti da mu se usprotivi pa pokušava podmuklim načinom da mu se naruga. Kada govori tako tiho, sigurno poneki put uzme njega u usta, da ga ismeva zato što ne može da ga čuje a verovatno će to raditi i kada on ne bude tu. On odluči da se sa time mora odmah rasčistiti. Ustade i priđe šanku. -Zašto mi se smeješ? - prodera se na Mlađu? -Ne smejem se tebi- polako mu odvrati ovaj. -Lažeš! -Pitaj ove momke o čemu smo pričali, i da li si u pravu –reče mu Mlađa pokazujući na svoje sagovornike. -Ne, nije tebe pominjao- odmah potvrdiše oni. -Znam da nije ali mi se inati. Ti se ne bi toliko smejao da te ja ne gledam, je li tako? -Smejem se čemu hoću i kad hoću, da možda nećeš ti da mi to zabraniš rekao je Mlađa oštro i dosta hrabrije nego što se moglo očekivati od njega da bi u jednoj takvoj situaciji uradio. Ta oštrina izazvala je Racu da plane ljutinom, to je bilo ono na šta je čekao da bi mogao pokazati svoj unutrašnji bes. On za ručku dohvati sa šanka tešku pivsku kriglu od debeloga stakla i sa njom bez milosti, dušmanski, iz sve snage raspali Mlađu u nezaštićeno lice. Po sred njegovog lepog lica. Od snažnog udarca u lice, pivska krigla se raspršte na stotinu sitnih staklenih delića a udareni mladić bez jauka pade na pod. Već sledećeg trenutka njegovo lice prekrila je svetlocrvena krv koja je izlazila iz posekotina, u kojima su još nalazili se zabodeni komadići stakla. -Dobio si što zaslužuješ -reče kratko Raca i krenu da prolazi, između okupljenih posetilaca kafića i stolova, ka izlazu. Iza sebe je čuo panične glasove kako brzo traže da se pozove hitna pomoć, donesu zavoji i krpe za brisanje krvi. Svi koji su te večeri videli šta se dogodilo bili su užasnuti, isto tako bili su i svi ostali koji su kasnije videli Mlađino isečeno lepo lice, koliko je unakaženo sa šavovima od konaca. Svi jednako bili su strašno šokirani, to nije mogao uraditi normalan čovek nego zver. Nikome nije bilo jasno zašto je Raca to uradio, oni koji su ga pitali, dobili su neiskren odgovor od njega da ni on sam ne zna zašto je ga udario, govorio da je te večeri bio napet i neraspoložen zbog nekih kućnih problema. On se odmah posle učinjenog pokajao zbog toga ali za kajanje je bilo kasno jer ono ničemu nije vredelo. Bio je doneo odlluku, da samo Milici ispriča celu istinu o svojoj nesigurnosti i ljubomori prema lepim mladićima i samo njoj prizna zašto je te večeri udario Mlađu. Tako će mu biti najlakše da se opravda i jednom zauvek oslobodi svojih strašnih skrivenih tegoba. Ali kada je ona besna i kivna stala ispred njega kao sudija koji ga je već osudio kao krivca, on je u trenutku izgubio nadu za traženjem razumevanja koga je sada izgledalo nemoguće dobiti. Odjednom je shvatio da je celo vreme, ma koliko da je voleo, bio samo sa jednom površnom devojkom koja nikada neće moći da razume pravu suštinu problema,preosetljive stvari duše koje se teško razumevaju. Nije znao ni da joj kaže ništa drugo što bi mu koristilo kao izgovor koji je morao da ima umesto toga. Ona je odmah to kaznila time što ga je ostavila, jer niukom slučaju nije bila spremna da oprosti težak zločin počinjen na lepom licu preslatkog mladića. Njen odlazak Raca je primio lakše nego što je zamišljao da bi mogao podneti, žalio je za njom ali i osećao da je skinuo sa sebe nešto od tereta koji je njihova veza nosila sa sobom. Iako se osećao vrlo usamljeno, bilo mu je dobrodošlo što je video da se bez nje može preživeti. Uopšte, njegov odnos prema ljubavi se promenio, gledao je na nju skeptično i mračno, kao na vrstu podvale koja se isključivo zasniva na jeftinoj estetici kod ljudskih bića. Ni sa druženjem nije više bilo isto kao ranije, prijatelji su ga osuđivali a u početku i zaobilazili zbog onoga što je počinio, čak i oni kojima je činio usluge i zadužio ih. Brzo su zaboravljena sva njegova dobra dela, drugarstvo i spremnost da se uvek nađe i pomogne u nevolji. Bez ozira na to, on se i dalje mogao iskupiti sa nekoliko učinjenih usluga i ponovo ih pridobiti da budu uz njega kao što su nekada bili. Ali on za nova dokazivanja više nije imao volje, postao je nepristupačan i suviše tmuran da mu je najmanje bilo stalo do činjenja dobrih dela. Tako je nestala Racina unutrašnja lepota ako je ikada stvarno i postajala. Jer sa unutrašnjom lepotom nikada nije sigurno, ona se ne može videti.
